Jedan od najvećih svih vremena najavio je veliki povratak. Pročitajte ko je on i zašto je gigant svog sporta!

Svet boksa podrhtava u iščekivanju duela Tajsona Fjurija i Entonija Džošue, čeka se novi protivnik Kanela Alvareza, čekaju se velter okršaji Bada Kraforda i Erola Spensa, čekaju se sledeći potezi Lomačenka, Lopeza, braće Čarlo, Džervonte…

U isto vreme, u svetu boksa postaju sve popularnije egzibicije. Videli smo opet Majka Tajsona i Roja Džonsa, gledaćemo opet Flojda Mejvedera i nekako je ispod radara prošla vest da Oskar De La Hoja želi da se vrati u ring.

Možda i nije čudno, čovek je poslednju borbu imao pre 12 i kusur godina, a i tada je bio na zalasku karijere, ali možda mlađe generacije i ne pamte ili ne znaju kakva je to veličanstvena karijera bila i kolika je De La Hoja bokserska veličina. Apsolutno jedan od najvećih svih vremena, sa karijerom kojom se malo ko može pohvaliti, čovek koji je potpuno zasluženo nosio nadimak "Zlatni dečko boksa".

Počeo je rano da boksuje, osvojio olimpijsko zlato, "probudio" boks u finansijski najmoćnijoj zemlji tog sporta, postao nokaut majstor, zaradio ogromne pare, pokrenuo uspešan biznis...

Doduše, imao je Oskar i mnogo drugih tema da pruža ljubiteljima boksa, počev od njegove promoterske kuće, koja se u prvoj deceniji ovog veka "klala" sa Top renkom za zvanje najveće na svetu, ali i životom van terena.

Dugo su internetom kružile fotografije De La Hoje u ženskom donjem vešu, što je bio baš, baš veliki skandal u ono vreme i u tako "mačo" sportu kao što je boks. Fotke je objavila striptizeta koja je tvrdila da je bokser prevario ženu s njom, što je on negirao. 

Godinama kasnije priznao je sve to, priznao je da mu je život dotakao dno, priznao je da je on na tim fotografijama, rekao je da je to posledica toga što je prvi put uzeo kokain, da je nastavljao da uzima kokain, da se stalno napijao, suočio se sa javnošću i sam sa sobom i svojom porodicom.

Nekoliko puta je išao na lečenje od bolesti zavisnosti, oporavljao se, učestvovao u raznim televizijskim emisijama, a sada deluje da su ga ove egzibicije ohrabrile da se vrati pravoj ljubavi i onome što najviše voli.

Što se tiče karijere, previše je tu ikoničnih i legendarnih trenutaka za tekst bilo koje dužine na bilo kom portalu. Bio je nezaustavljiva sila u ringu, izgledao je kao holivudska zvezda, imao je ogromnu harizmu, ponosno je predstavljao i Meksiko i SAD, njegov život daje dovoljno materijala za nekoliko knjiga.

Ali, da probamo kratko da predstavimo legendarnu karijeru.

Osvojio je 11 različitih titula u šest težinskih kategorija, od superpera do srednje, bio je nasledni šampion u tri kategorije. Mnogi ga svrstavaju u top 20 najboljih boksera svih vremena "pound for pound" (P4P). Bio je borac godine Ringa 1995, a 1997. i 1998. je bio prvi na skoro svim P4P listama.

Bio je najpopularniji bokser svog vremena, sve do pojave Flojda Mejvedera i Menija Pakjaa, sa kojima se tukao i od obojice izgubio, dok ga je Filipinac direktno poslao u penziju.

Oskar je jako rano počeo sa boksom, prvu titulu, u juniorskoj kategoriji, osvojio je već sa 15 godina, a u amaterskoj karijeri ima skor od 234 pobede – 163 nokautom – i šest poraza. Dva od tih šest bila su od njegovog "kriptonita" Šejna Mozlija, od koga je i dva puta izgubio u profesionalnoj karijeri. Sa 17 godina postao je nacionalni šampion u pero kategoriji, otprilike u isto vreme kada mu je majka umrla od raka.

Sa 19, neposredno posle srednje škole, rešio je da ostvari majčin san, potpuno se posvetio treningu i nastupio na Olimpijskim igrama u Barseloni. I slavio. Što je oduševilo američku javnost, posebno posveta medalje majci, tako da su ga prozvali "Zlatni dečko", što je nadimak koji ga je pratio do kraja života.

Iste godine je postao profesionalac, a u svojoj 12. profesionalnoj borbi postao je šampion u superpero kategoriji. Sa samo 20 godina.

Ređala su se posle velika imena, a sredinom devedesetih je upisao dva velika trijumfa nad velikanima sporta. Prvo je pobedio jednog od najvećih Hulija Sezara Čaveza u superlakoj kategoriji, a onda i defanzivnog majstora Perneal Vitakera na poene. Ta druga borba ga je popela na vrh skoro svih P4P lista. Ređala su se velika imena, Ektor Kamačo, pa revanš sa Čavezom, a 1999. usledila je do tada jedna od najvećih borbi svih vremena – unifikacija velter titula sa Feliksom "Titom" Trinidadom.

Portorikanac je slavio većinskom odlukom sudija, iako je De La Hoja statistički bio mnogo bolji i pogrešnom taktikom je poslednje dve runde poklonio Trinidadu. Mnogi su se bunili i tražili revanš, ali on se nikada nije desio.

Ređale su se mnoge legendarne borbe, bilo je poraza (dva od Mozlija, jedan od legendarnog Bernarda Hopkinsa), ali slava mu nije bledela. De La Hoja je bio jedan od onih koji su revitalizovali boks u SAD početkom veka. U isto vreme kada su počela da se izdvajaju dva imena – Mejveder i Pakjao.

Prvi na redu je bio "Lepi dečko" Flojd, koji je tek kasnije promenio nadimak u "Novac". Mejveder je tada bio šampion u četiri divizije, neporažen, sa skorom 37-0 i užasno iritantnom pojavom (gluma, naravno, karakter za javnost), koji je nervirao De La Hoju i sve ostale svojim nastupom.

"Ako je on budućnost boksa, crno nam se piše", govorio je De La Hoja pred meč koji je tada bio najunosniji do tada.

Mejveder je pobedio podeljenom odlukom sudija u sjajnom meču i tako simbolično preuzeo Oskaru krunu kao borcu koji donosi najviše para.

Nova era je počela, ali do De La Hoje još nije stiglo to obaveštenje.

Godinu dana kasnije pobedio je Stiva Forbsa, a onda je za decembar zakazana borba sa Pakjaom, silom prirode u punom naponu snage. Flojd je tada bio u "penziji" (prvoj od tri), "Pakmen" je bio priznat kao najbolji na svetu, a njegov trener Fredi Rouč govorio je pre meča da je De La Hoja previše star i da više ne može da "povuče okidač", iako je imao 35 godina.

Borba je došla i – praktično nije bila ni borba. Meni je masakrirao De La Hoju, koji je bio senka sebe. Posle osme runde, Amerikanac je ostao da sedi u svom ćošku, što se sudi kao tehnički nokaut. U Pakjaovom ćošku nastalo je slavlje, a slika Oskara koji se suočava sa krajem svog života i padom sa vrha sporta kojim se bavio celog života ostala je zauvek žigosana u umovima svih ljubitelja plemenite veštine.

Posle meča, Oskar je čestitao Meniju, a onda prišao Rouču i rekao: "U pravu si, Fredi. Nisam više ja taj".

Posle meča je novinarima rekao kakvo je stanje:

"Moje srce hoće da se bori, tu nema dileme. Ali kada vaša telo ne odgovara, šta možete da radite?"

Izgleda da čekate da egzibicije postanu popularne, pa da se vratite svojoj ljubavi, baš kao što je uradio Tajson.

I neka, to je lepo. De La Hoji najavljuju neke UFC borce i neka zanimljiva imena koja nisu bokseri. Nema veze, bilo je zanimljivo i kada je boksovao egzibiciju sa Šakilom O'Nilom, biće i sada. A za generaciju koja ga pamti, biće stvarno poseban trenutak videti "Zlatnog dečka" u ringu.

Jedan od najboljih svih vremena, bez ikakve dileme. Top 20, možda i Top 15.

De La Hoja je bio brz, sa sjajnim radom nogu, sjajnim refleksima, "gvozdenom bradom" (Hopkins ga je nokautirao krošeom u jetru), sjajnom fiizčkom pripremljenošću. Nije imao pravih mana, iako mu svi kvaliteti nisu bili na vrhu.

Kada je došao na vrh, nije birao slabije, nije "tapacirao biografije" "kantama", borio se sa najboljim mogućima, sa legendama, sa najboljima svih vremena. Držao je boks u malom prstu, a čak i kada bi mogao lako da "reši" rivala, pravio je dramu, jer ne samo da je razumeo boks, nego je razumeo i navijače.

Kažemo, bio je kompletan bokser, ali ako treba da izdvojimo nekoliko stvari koje je radio baš dobro:

- Otvaranje levim krošeom. De La Hoja je prirodno levoruk, ali su mu još kao petogodišnjaku usadili da se bori iz "pravog" stava. Ali, Oskar je voleo da potpuno nekarakteristično krene u napad levim krošeom, što mu je jača ruka i to je umelo da donese velike koristi. Ako se uputite na YouTube da gledate njegove borbe, ima mnogo sjajnih, a ovaj napad je najbolje radio kod Čaveza, ali i kod Ajka Kvartija (čoveka sa najlepšim prednjim direktom u istoriji, po skromnom mišljenju pisca ovih redova).

- Kombinacije. Možda i najjače oružje u arsenal, brzina, snaga i neverovatna preciznost činili su njegove kombinacije ubitačnim.

- "Izlazak" iz kombinacija. Nikad nije podlegao iskušenju da ostane i divi se svom delu, uvek bi po završetku kombinacije izašao iz dosega rivala. Vrlo prost, ali ključan aspekt odbrane u boksu na kome mnogi padaju. Oskar nije nikad.

- Ubitačni prednji direkt. Osnovni udarac boksa, temelj ovog sporta kod De La Hoje nije imao manu. Savršen udarac. Jedina mana je što ga često nije dovoljno koristio, jer je, rekosmo, hteo da zabavi navijače.

- "Gvozdena brada". Čak i vrhunski defanzivci moraju dobiti udarac ponekad, a Oskar ih je sjajno podnosio. Kaže da je tajna u treningu.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.